BoBlog

Uh 11/11/2010 mogao sam da sačekam još koji dan pa da bude jubilarna 11/11/11 !

Godinu dana nisam uspeo da se nateram da bilo šta napišem, kao da sam lenj ili potpuno zaboravio na ovo mesto. Oprostićete mi siguran sam u to. 2010 godina je bila veoma burna za mene tako da ću o tome pisati kasnije ....

Nisam zaboravio ovo mesto, ne još. 

    Upravo sam odgledao jedan horor film. Kao veliki obožavalac ovog žanra osetio sam potrebu da nešto napišem o tome. Postoji generalna zabluda da je horor žanr jedan od najliberalnijih žanrova filmske industrije jer prikazuje scene koje neko može da shvati kao neadekvatne ili kompromitujuće. Međutim upravo je obrnuto. Godinama horor filmovi pokušavaju da nametnu moralne stavove i vrednosti za tinejdžere, njihovu najširu publiku. Žanr koji pokazuje pretnju nevinosti je upravo žanr koji pokazuje trijumf nevinosti nad zlom.

    Nije strano da godinama dva žanra dominiraju u filmu, erotski i horor. Ta dva žanra za razliku od ostalih se oslanjaju primarno na instikte kod čoveka. Ti instikti su dva "S", Strast i Strah. Jedan je za preživljavanje vrste a drugi za opstanak pojedinke i horor filmovi to dobro znaju. Oni se oslanjaju na ta dva instikta da zabave publiku i ako mogu pošalju skrivene moralne poruke.

    Jedna od njih glasi: "Ako mladi par ima seks, osuđen je na propast. Uglavnom ona." Ti primeri se mogu videti u mnogo naslova, Petak 13., Strava u ulici brestova, Noć Veštica i mnogo drugih. Uglavnom se pravdaju činjenicom da ako ljudi imaju odnos da će zaboraviti na opasnost. Sve je to u redu ako bi umirali dok vrše odnos, a ne kasnije.

    Naravno postoje i poruke kao što su, radoznalost košta, ko traži nevolju taj je i dobije, ne možeš uvek sam i druge. Tako da sam napravio grafik u kojim situacijama ljudi najviše umiru a vi procenite koje su najmoralnije.

   Postoje razne klasifikacije, kao i definicije istine. Rečnik je širok i ako se loše interpretira može da se od istine napravi laž i obrnuto. Uobičajeno značenje istine je saglasnost sa činjenicama ili stvarnošću, neki to nazivaju apsolutnom istinom. Dakle, istina je pojam. Ona ima svoju sadržinu (karakteristiku), obim do kojeg ide kao i granicu dokle je misao može pratiti.

   Neki se njome kunu, neki manipulišu, neki je prikrivaju u nadi da nekog ne povrede, neki se pa nadaju da je nikad ne otkriju. A malo je onih koji je mogu podneti. Danas sam imao jedan takav slučaj, da sam svom prijatelju u nadi da mu olakšam neizvesnost rekao baš to, istinu. Ispalo je da sam ga povredio i da je bolje bilo da sam ćutao ili još gore lagao, jer to bi mogao podneti. Dakle ljudi ne žele da podnesu istinu, onu apsolutnu, pogotovu ako njima ne ide u korist.

   Sećate li se mukotrpnih traženja literature u biblioteci pa čak i od raznih prijatelja ne bi li uspeli da je uzmete na vreme jer se bližio rok za rad koji ste imali da završite?

   Ne sećam se koje istraživanje je bilo u pitanju ali po njemu je zaključeno da proteklih godinu dana više od pola učenika koji imaju bilo kakav samostalni rad, literaturu nabave preko interneta, tačnije Wikipedia-e. Postoje razne diskusije na ovu temu u smislu da li je to dobro ili ne. Sa jedne strane, sama Wikipedia je društvena enciklopedija koja daje mogućnost svakome da doprinese svoj autorski pečat, što dovodi u pitanje tačnost informacija dok se javlja i problem samih informacija. Naime svi članci Wikipedia-e su previše opšti i prate određenu formu pisanja. To je sve u redu dok čitalac zeli da se opšte informiše o nečemu, problem se javlja kada su potrebne specifične informacije ili pa informacije određenog autora.

   Tako sam došao u situaciju da se naslušam raznoraznih radova koji su iako lepo napisani bili prazni i generalno dosadni. Pošto me dosada naterala da razmislim o svemu ovome napravio sam jedan algoritam (ne baš) o tome kako su se nekad a kako sad prikupljale informacije za radove koju bili zadavani, eh ti profesori.

  Bilo je to pre nekoliko dana, tačnije pre tri, kada sam slučajno tražeći literaturu po kojekakvim mestima gde bi je moglo biti, a bogami i na mestima gde je verovatnoća za nalaženje takvog štiva manje verovatna, naišao na nešto što me je na trenutak zaustavilo. Internet marketing. Kasnije sam otkrio da je taj predmet odvojen od regularnog marketinga i da se izučava posebno. Čitajući tj. prelistavajući stranice IM-a sam naišao na temu koja se zove "Istraživanje tržišta". To me je navelo da se pozabavim Internet svetom Srbije, tačnije na posećenost sajtova kao i vrstu komunikacije koju građani Srbije koriste na internetu.

  Ako zaobiđemo 5-6 najposećenijih sajtova sveta koji se isto rangiraju i kod nas, dosao sam do jednog pomalo razočaravajućeg saznanja (mada sam ovo i pre znao). Naime, najposećeniji sajtovi u Srbiji su sajtovi velikih medijskih kuća, što na prvi mah nije začuđujuće jer osim stručnog tima imaju i dovoljno sredstava za svoje ciljeve. Međutim, generalna komunikacija je veoma politički potkovana. Ako izostavimo manji broj ljudi koji međusobno komentariše slike na nekom "Social Network" sajtu (generalno Myspace ili Facebook, jer mnogi ne znaju  za Twitter ili Netlog), ili svoje komentare (ovde ćemo izostaviti chat servis) kao i razne tekstove dnevnih novina, dolazi se do zaključka da blogeri kod nas ne piju vodu (figurativno).

Čak i oni koji "otkriju" sta je to blog, krenu sa svojim virtuelnim dnevnikom, stanu i odustanu. Tako sam napravio jedan grafik koji pokazuje stanje "blogova" kod nas.

U prvom planu su takozvani Politički blogovi, generalno blogovi o raznoraznim političkim temama, na drugom mestu dolaze Dnevnici tj. prvobitna svrha bloga, međutim nedovoljna zainteresovanost samog autora da privuče čitaoce dovodi do "nezainteresovanosti" samog dnevnika, zatim oni koji ne znaju šta je to blog, forumski blogovi se pojavljuju samo na par jakih foruma kod nas i uglavnom su dnevnici korisnika foruma i na kraju dolaze Zabavni blogovi gde autor pokusava da privuče zainteresovanu publiku nekim svojim sadržajem koji redovno menja.

 Zašto sam sve ovo rekao, da bih vam se predstavio. Purpledot4 mi je alias na internetu, i ovo mi je prvi blog koji pišem za svoj narod na svom jeziku . Nadam se da ću bar malo biti zanimljiv, sve naj i želim vam lep dan.